Ево неколико анегдота о Бори Костићу
♟♜♞♝♛♚
Мајка Боре Костића, Мила, била је права лепотица у коју се, као девојку, заљубио тадашњи студент, који је дошао на ферије из Беча, касније чувени сликар Паја Јовановић.
Заљубљени Паја је измолио свог оца да оду до Милиног оца, бачвара Светозара Мандукића и да је вере, дајући по тадашњим обичајима пет златника, што је био услов за веридбу и гаранција часних намера.
Ни Мила наравно није била баш равнодушна према младом Паји, али њен отац није био одушевљен таквим избором-да уда ћерку за тамо неког „молера“. То по њему, није била добра прилика, па је после неког времена раскинуо веридбу, вратио златнике и ћерку одмах удао за трговца Владу Костића. Такву одлуку свог оца Мила је тешко прихватила, али треба имати у виду да је то била патријархална средина и време, где се очева реч морала поштовати.
И млади студент Паја Јовановић патио је за својом неоствареном љубави, па је након завршетка студија у Бечу и почетку свог професионалног рада, дао Милин лик царици Јелени, на својој чувеној слици „Проглашење Душановог законика“.
♟♜♞♝♛♚
Током боравка у Аргентини, имајући у виду да је у Европи већ почео први светски рат, Костић добија позив, прослеђен преко Аустроугарске амбасаде у Буенос Ајресу, да се као аустроугарски поданик, врати у земљу и одазове мобилизацији.
Бора је примио позив пре поласка на пут око света са школским бродом аргетинске ратне морнарице, па је одговорио војном министарству Аустроугарске телеграмом: „Брига за војну обавезу у вашим редовима клизи ми низ леђа! ….“, што је скандалозно одјекнуло у Аустроугарској монархији.
Ипак, Бора се по повратку у Буенос Аирес, за сваки случај, одмах (1915г.) пребацио једним танкером у Њујорк, где почиње његова северно америчка турнеја, која је трајала пуне 4 године.
♟♜♞♝♛♚
У току 1925г., за време боравка Боре Костића у Индији, у летњиковцу Чаила подно Хималаја, случај је хтео да баш у то време махараџа од Патаје добије двадесетосмог сина од своје13-е законите жене.
Баш тај махараџин син је, после три деценије, угостио председника Тита, који је био на свом чувеном путу мира.
Тито је био поносан као први Југословен у тим крајевима Индије, па је био не мало изненађен, кад му је домаћин саопштио, да је на дан његовог рођења Бора Костић боравио на двору његовог оца, па је Тита питао како је Бора Костић и замолио га да му пренесе његове поздраве. Тито је по повратку у земљу испунио обећање, тако што је Костићу у Вршац послао свог ађутанта, који му је пренео махараџине поздраве. О сусрету Тита и махараџе, Костићу је причао и потврдио веродостојност, новинар Мирослав Радојчић шаховски мајстор, који је био специјални извештач „Политике“ са Титовог пута Мира.
Ова епизода са Титом, много је помогла чика Бори да добије прву шаховску пензију у Југославији.
♟♜♞♝♛♚
Приликом откривања споменика Бори Костићу у центру града, 2007г., велемајстор Светозар Глигорић испричао нам је следећу анегдоту о чика Бори.
Југославија је 1951г. играла чувени радио меч са САД, а за нашу репрезентацију је играо и Бора Костић. Меч се играо у сали Коларца у Београду.
Сви чланови наше екипе дошли су у својим тада најбољим оделима, само је чика Бора, на изненађење свих наших чланова екипе, дошао у једном старом, излизаном, искрзаном тегет оделу.
Сала је била пуна публике и чекао се радио сигнал за почетак меча. За то време, чика Бора на бини, леђима окренут публици, нагнуо се над столом и почео да, наводно поправља положај фигура. Како се нагнуо, чика Бори су се на туру указале две закрпе јарко жуте боје, потпуни контраст на тегет оделу.
Публика је почела грохотни смех, цела сала се превијала од смеха, а два човека у кожним мантилима, људи из државне безбедности, који су службено пратили целу ту манифестацију, кад су схватили о чему се ради и шта је узрок тог смеха, брзо се попеше на бину, ухватише чика Бору под руку и малтене га изнесоше са бине.
Ми играчи смо мислили, да смо остали без једног играча, да је чика Бора ухапшен, али, на наше изненађење, појави се чика Бора после десетак минута у потпуно новом оделу!!
Одмах смо схватили чика Борину комбинацију, штос и довитљивост, све нас је надмудрио, заврши Глига причу о малом лукавству чика Боре.
♟♜♞♝♛♚
У својим позним годинама, чика Бора је у Вршцу проводио дане по кафанама, где је играо слободне шаховске партије са сваким ко је то хтео. Да би, колико толико, и противник имао неке шансе, чика Бора је имао обичај, да пре почетка партије уклони са табле једног свог скакача. Једном приликом у кафани се затекао и један незнанац, који је сео наспрам чика Боре да одигра партију. Чика Бора одмах уклони једног скакача, а човек са друге стране стола му каже, како можете да уклањате свог скакача, кад ме уопште не познајете и незнате моју шаховску снагу?
Чика Бора му хладнокрвно одговори, да, истина је да Вас не познајем, али ја познајем све оне, којима не могу да дам скакача форе!
♟♜♞♝♛♚
Последњи велики шаховски успех, чика Бора је постигао 1962г., освојивши прво место на турниру ветерана у Цириху. По повратку у Вршац, свраћа по обичају, у тадашњи хотел „Србију“, где га дочекује његов поштовалац, говорљиви келнер Бата и између њих почиње разговор.
– Чика Боро, чујем да сте играли шах у Швајцарској и да је један од играча, за време турнира, умро?
– Да, тачно је.
Љубопитљиви келнер сада иде у детаље
– Па у тим приликама се покојнику, по обичају, купује венац, да ли сте Ви у томе учествовали и дали неки динар?
– Гос’н Бато, не бих могао баш тачно да Вас послужим, али мислим, да ништа нисам дао.
– Па зашто чика Боро, био је ред.
– Гос’н Бато, поентира на крају чика Бора, реците Ви мени, да ли смо ми тамо отишли да играмо шах, или да умиремо?
♟♜♞♝♛♚
За време XII. шампионата Југославије у Сомбору 1957г., када је чика Бора, као гост турнира прославио и 70. рођендан, испричана му је следећа анегдота.
У Лими главном граду Перуа, гостовао је наш ВМ.Петар Трифуновић, где је у клубу „Национал“ одиграо симултанку и после у разговору истакао, како је он први европљанин, који тамо борави.
А, не, нисте ви први, рекоше му присутни, овде је пре 40 година био маестро Костић и још се сећамо његових игара на слепо.
Кад је ово чуо, чика Бора је мало заћутао па рекао, нисам био тамо пре 40г., него пре 42године.
♟♜♞♝♛♚
Песма посвећена Бори Костићу, (Из књиге Димитрије Бјелице „Видео сам цео свет“ )
Б оби ФИШЕР је рекао –
О бишао је Бора цео свет
Р ети има своје отварање
А Бора читав свет
К ада је играо на полутару
О томе је писао цео свет
С а тим насловом је књига
Т аљ је дао идеју Бјелици
И тако је настала књига
Ћ (ч)ији је наслов – Видео сам цео свет
